Декартов одговор на скептицизам

ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ  ФАКУЛТЕТ

УНИВЕРЗИТЕТА  У БЕОГРАДУ

СЕМИНАРСКИ РАД  ИЗ ПРЕДМЕТА :

ТЕОЛОШКА  ЕПИСТЕМОЛОГИЈА

ТЕМА :

ДЕКАРТОВ ОДГОВОР НА СКЕПТИЦИЗАМ

Ментор :                                                                       Студент :

др Владан Перишић                                                         Бранислав Недић

                                                                                    бр. индекса : 12/2024

САДРЖАЈ

1. УВОД..................................................................................................................................3

2. РЕНЕ ДЕКАРТ И ЊЕГОВО УЧЕЊЕ..........................................................................3

3. ДОКАЗИВАЊЕ ПОСТОЈАЊА БОГА И ЊЕГОВА УЛОГА У ФИЛОЗОФИЈИРЕНЕА ДЕКАРТА. УЧЕЊЕ О УРОЂЕНИМ ИДЕЈАМА..........4

4. ПРАВИЛА МЕТОДА.......................................................................................................7

5. ПРОБЛЕМ МЕТОДА......................................................................................................8

6. ЗАКЉУЧАК....................................................................................................................10

7. ЛИТЕРАТУРА................................................................................................................12

УВОД

 
     Декартова сумња има за циљ да сруши стару зграду традиционалне културе и потисне пређашњу врсту свести, чиме би отворио пут за изградњу нове културе - рационалне у свом бићу. Он сам је био истакнути математичар, оснивач аналитичке геометрије. Била је управо Декартова идеја о стварању јединственог научног метода, коју је назвао "универзална математика", а уз чију примену је могуће изградити систем науке која може да обезбеди људску доминацију над природом. Научно знање, као што предвиђа Декарт, нису одвојена открића, него стварање опште концептуалне мреже, у којој не представља никакав проблем да се попуне поједине ћелије, односно да пронађе нека истина. Према Декарту, математика је постала главно средство познавања природе. Декарт створени свет дели на две врсте супстанци - духовне и материјалне. Основна дефиниција духовне супстанце је њена недељивост, најважнија карактеристика материјалне је бесконачна дељивост. Кључни атрибути супстанци - мишљење и просторност, остали њихови атрибути су изведени из ових: машта, осећање, жеља - модуси мишљења; фигура, став, покрет -модуси просторности. Нематеријални супстанца има у себи, према Декарту, "урођене" идеје које суприсутне од почетка, а не стечене искуством. Декартов дуализам супстанци може да створи материјалистичку физику као наука о протежној супстанци и идеалистичку психологију као учење о мислећој супстанци. Веза између њих је за Декарта Бога који уноси у природу покрет и пружа непроменљивост свих њених закона.

РЕНЕ ДЕКАРТ И  ЊЕГОВО УЧЕЊЕ

 
     Картезијанство (од Cartesius - латинска транскрипција имена Декарта) - учење Декарта, а нарочито његових следбеника. Декартова школа постала је широко распрострањена међу француским и холандским филозофима 17. и 18. века. Рене Декарт (1596-1650) је био француски филозоф, математичар, физичар и физиолог. Студирао је на језуитском колеџу у Ла Флешу. Након служења у војсци преселио се у Холандију, где је провео 20 година. Прогон холандских теолога га је натерао да се пресели у Шведску (1649), где је и умро. Филозофија Декарта била је у уској вези са његовом математиком и физиком. У математици, Декарт је један од оснивача аналитичке геометрије. У механици, он је указао на релативности кретања и одмора, формулисавши општи закон акције и реакције. У космологији, он је развио у то време за науку нову идеју природног развоја Сунчевог система. Основном формом кретања космичке материје, која условљава структуру света и порекло небеских тела, јавља се вртложно кретање њених честица. Ова хипотеза је "саучестовала" у дијалектичком разумевању природе.

 
    У зависности од физичких и математичких истраживања Декарта је развио своју теорију материје или телесне супстанце. Декарт је идентификовао материју са протежношћу. То је значило да свако протежност телесна и апсолутно празан простор не постоји, а густина и геометријске особине су суштинателесности. Бог је створио материју заједно са кретањем и мировањем, и чува у њој једну те исту количину кретања и мировања. 
     Декартово учење о човеку је садржано у следећем: У човеку су реално повезани бездушни безживотни телесни механизам са "вољном и мислећом душом". Хетерогени тело и душа, према Декарта, врше интеракцију помоћу посебног тела - тзв. епифизе. 
     У теорији знања Декарт - оснивач рационализма, који је формиран као резултат једностраног схватања логичког карактера математичког знања. Пошто универзални и неопходни карактер математичког знања, по Декарту, проистиче из природе ума, он је дао водећу улогу у прецесу спознаје дедукцији, који се опире на потпуно поуздане аксиоме. 
     Дуализам Декарта је изазвало жестоке критике ортодоксиста тог времена, с једне стране, и материјалиста - са друге. Теорију сазнања Декарта напали су црквени ортодокси, а његово учење о духу - следбеници Гасенди. Међутим, филозоф није желео да има било какве опште везе, нити да уђе у било какав компромис ни са ким. Он је осудио сваки покушај да се прилагоди његово учење новој филозофији.

     Није било картезијанског материјализма и сензационализма, али је постојала картезијански теологија и аристотеловско-картезијанска филозофија природе. При том Декартово учење није губило на кредибилитету и није губило ништа на свом значењу. Јер његове главне одредбе су остајале у свом изворном облику, и супротна мишљења су им се прилагођавала.

ДОКАЗИВАЊЕ ПОСТОЈАЊА  БОГА И ЊЕГОВА УЛОГА У ФИЛОЗОФИЈИ РЕНЕА ДЕКАРТА. УЧЕЊЕ О УРОЂЕНИМ ИДЕЈАМА

 
 
     Према Декарту, разлике у филозофији постоје по било ком питању. Једини заиста поуздан метод јесте математичка дедукција. Тако Декарт као научни идеал сматра математику. Овај идеал је био одлучујући фактор у његовој филозофији. Декарт је оснивач рационализма - филозофског покрета, чији представници су за главни извор знања сматрали разум. Ако је филозофија дедуктивни систем као на пример Еуклидова геометрија, онда је неопходно да се пронађу праве позоције (аксиоме). Ако аксиоме нису очигледне и несумњиве, резултати (теореме) дедуктивног система су од мале вредности. Али како можемо наћи потпуно очигледне и одређене аксиоме за дедуктивним систем филозофије? Одговор на ово питање омогућава методички сумњу. То је средство за искључење свих позиција у које логички можемо да сумњамо, као и "користан алат" у потрази з апозицијама које су логички неоспорне. Искључиво такве неприкосновене позиције можемо користити као предуслов праве филозофије. Методолошка сумња је начин (метод) искључења свих претпоставки које не могу бити предуслов за дедуктивни систем филозофије. Са помоћу методолошке сумње Декарт ставља на пробу различите врсте знања.

 
1. У почетку, он испитује филозофску  традицију. Да ли је могуће сумњати у оно што филозофи говоре? Да, одговара Декарта. То је могуће зато што су филозофи били и остали несложни по многим питањима.

 
2. Да ли је могуће сумњати у наше чулне перцепције? Да, каже Декарт даје следећи аргумент. Чињеница је да смо понекад подложни илузији и халуцинацији. На пример, кула може изгледати кружног облика, али ми тек касније сазнајемо да је квадратног. Наша чула не могу да нам пруже потпуно очигледне предуслове за дедуктивног система филозофије.

 
3.. Како специајлан аргумент Декарт указује на то да нема критеријум за утврђивање тога да ли је свестан или спава. Из тог разлога, он може у принципу да сумња у истинско постојање спољашњег света.

 
     Да ли постоји нешто у шта не можемо да сумњамо? Да, одговара Декарт. Чак и ако не верујемо у свему, не можемо да сумњамо у то да ми сумњамо, то јест да имамо свест и бивствовање. У томе се огледа суштина изјаве: "Мислим, дакле постојим." Човек кроз ту изјаву изражава знање у које он не може да сумња. То је рефлексно знање и не може се оспорити. Свако ко сумња, не може као онај који сумња да сумња у тода он  сумња, следујући томе да он постоји. Наравно, ова изјава није довољно да се изгради цео дедуктивни систем. Додатни елементи су у вези са његовим доказом о постојању Бога. Из концепта о савршеном он прави закључак о постојању савршеног бића - Бога. Савршен Бог не обмањује људе. То нам даје поверење у метод: све што нам се чини да је очигледно, то је поуздано знање и што је очигледније утолико је поузданије. То је извор картезијанске рационалистичке теорије знања: критеријум истинитости знања нису емпиријски докази (као у емпиризму), него идеје које се пред нашим разумом појављују као јасне и очигледне.

     Декарт тврди да су, баш као што су очигледни сопствена егзистенција и постојање свести,очигледни и мислеће биће (душа) и протежно биће (материја). Декарт уводи учење о размишљајућем (душа) и просторном бићу (предмет) као једино постојећим (осим Бога) фундаментално различитим феноменима. Душа је особено размишљање, али није и просторност. Материја је својствена просторност, али не и размишљање. Материја се разумева искључиво уз помоћ механике (механичко-материјалистички поглед на свет), а душа је слободна и рационална.

     Окретање Богу је неопходно за прелазак са субјективне на објективну вредност. Пре свега, можемо да приметимо да је велики део традиционалних знања имао за основу чулно искуство. Међутим, Декарт није веровао да је знање добијено на овај начин сигурно. Он говори да, будући да нас чула понекада знају преварити, да је допустио себи такву претпоставку да не постоји ниједна ствар која би у стварности била онаквом каквом нам се чини у нашим чулима. Настављајући свој аргумент он говори ккако је приметио да је истина: "Мислим, дакле постојим" толико чврста, да је најекстравагантније претпоставке скептика не могу уздрмати. Стога ову истину он узима за први принцип своје филозофије. Затим Декарт, пажљиво следујући своју методу, каже: "пажљиво испитујући шта сам урадио, могао сам да замислим да немам тело, да нема света, да нема места где бих се налазио, али ја не могу да замислим да као последица тога ја не постојим, већ напротив, из чињенице да сам сумњао у истинитост осталог, јасно и сигурно следи да ја постојим. " Остали аргументи филозофа су: Ја сам особа - супстанца чија цела суштинасе састоји у размишљању, а то може постојати било где, и безматерије. Моје ја, то јест, моја душа захваљујући којој сам оно што јесам, сасвим је различита од тела, и лакше се може спознати него тело, а да није тела, душа не би престала да буде оно што јесте - душа мисли. Тако Декарт постиже непобитну чињеницу да су људимислеће реалности. Примена правила метода довела је до открића истине, која, заузврат, потврђује исправност ових прописа. 
     Пре него што пређемо на питање постојања Бога, треба да се присетимо да Декарт разликује три врсте идеја:

1. Урођене идеје, које налази у себи, заједно са својом свешћу

2. Стечене идеје које долазе споља

3. Створене идеје које сам "дизајнира".

 
     Постојање Бога Декарт изводи из првог принципа његове филозофије. Ако сумњам, дакле ја нисам савршен. Али онда одакле идеја да ја нисам савршен. Очигледно је да аутор идеје, присутне у мени, није несавршен и коначан као ја и ограничен. Дакле, мисао мора да дође из другог савршенијег и бесконачног бића - Бога. Ова идеја је усађена од стране Бога. Узимајући у обзир разлику између рационалне природе од телесне, Декарт каже: "знајући јасно да се разумна природа у мени разликује од тела, и схватајући да свака веза указује на зависност, а зависност је очигледно недостатак, закључио сам из овога да  састојати се од две природе било би несавршено за Бога, и зато се он не састоји из њих. "  
Разлог што су многи уверени да је тешко спознати Бога, или чак и сопствену душу, јесте тај да се људи никада не издижу изнад онога што се може сазнати чулима. Није добро користити машту и чула да би разумели суштину Бога. Са великом вером у човека и његове когнитивне способности Декарта прелази на познање света. Знање и његова запремина деле се, према Декарту, постојањем у нама урођених идеја, коеј он дели на урођене појмове и аксиоме.

     У учењу о урођеним идејама на нов начин се развијала платоновска позиција о правом знању, као о присећању онога што се утиснуло у душу када је била у свету идеја. Декарт је приписивао урођеним идеју о Богу, идеју бројева и рачунања, као и неке опште појмове, као што су познате аксиоме: "Ако додамо једнаким вредностима добавимо једнаке, резултати добијени на овај начин су једнаки међу собом," или "из ничега, ништа се не дешава." Ове идеје и истине Декарт сматра за отеловљење природне светлости разума. 

ПРАВИЛА МЕТОДА

     Прво правило: Никада не прихватати за истинито ништа што није очигледно, јасно и разговетно и што даје разлога да сумњам. Сваком од нас и у сваком случају је корисно водити се овим правилом. Међутим, ако у реалном животу још увек дејствујемо на основу нејасних, збуњујућих идеја или предубеђења, у науци придржавати се овог правила је посебно важно.

 
     Друго правило: Подели сваки од проблема са којима смо се суочили на толико делова, колико је могуће и колико је потребно да би их превазишли. Ми говоримо о некој врсти интелектуалне анализе, о раздељивању на најједноставније - самоочигледне делове.

     Треће правило: Придржавати се одређеног реда размишљања, почевши од најједноставнијих ствари и најлакших за учење и познавање и постепено ићи до познања најсложенијих.       

     Четврто правило: Захтева се потпуно пописивање и систематизација како познатог, тако и онога што треба тек сазнати, како би били сигурни да нисмо ништа пропустили.

 
     Декарт накнадно конкретизује правилима методе. "... Ствари се морају разматрати у односу на интелигенцију, осим у односу на њихово стварно постојање," "Ствари", јер се то сматра у вези са интелигенцијом, су подељени на "чисто интелектуални" (сумња, знање, незнање, воља) , "материјал" (што је, на пример, фигура, продужење, кретање), "удео" (постојање, трајање, итд). Ради се о принципу, веома важном не само за картезијанску, него и за све следеће филозофије. Он отелотворује парадигму, произашлу у савременој филозофији у разумевању материјалних тела, покрета, времена, простора, у разумевању природе у целини,  у изградњи филозофске, а заједно са њом и природно-научне слике света.

ПРОБЛЕМ МЕТОДА

 
     Први апсолутна истина за Декарта је Cogito - мислећа супстанца. Она је откривена директно (за разлику од материјалне супстанце која нам се открива индиректно кроз чула). Декарт опредељује ову првобитну супстанцу као ствар којој за сопствено постојање није потребно ништа осим саме себе. У ужем смислу, таква супстанца може бити само Бог, који је "... вечан, свеприсутан, свемогућ, извор свега доброг и истинитог, творац свих ствари ..."

     Мислећа и телесна супстанца су створене Бог, који их подржава. Ум Декарт сматра за крајњу ( коначну ) супстанцу "...ствар несавршену, непотпуну, зависну од нечег другог ... која тежи нечем бољем и већем од себе ..." Тако, између створених ствари Декарт назива супстанцом само оне којима је за постојање потребно само садејство Бога, за разлику од оних којима је потребна помоћ и садејство других створења и оне носе имена квалитета и атрибута. 
     Ова правила се могу дефинисати као правила о доказима (да се постигне одговарајући квалитет знања), анализа, синтеза и контрола (која нам омогућава избегавање грешака у спровођењу анализе и синтезе). Овакав осмишљен метод требало је сада применити на стварно филозофско знање.

     Први проблем је био како открити очигледне истине које леже у основи свог нашег знања. Декарт нуди да прибегнемо ка методској сумњи. Само с њеном помоћи можемо пронаћи истину, у коју је немогуће сумњати. Треба напоменути се у тесту сигурности математичких аксиома намећу изузетно високи стандарди, који нас у потпуности морају задовољити. Јер и истинитост ових последњих ( аксиома ) може бити доведена у питање. Зато би требало да се пронађу оне истине у које се не може сумњати. Да ли може бити сумње да човек има две руке и два ока? Такве сумње могу бити апсурдне и чудне, али су могуће. У шта је немогуће сумњати? Декартов закључак само на први поглед може изгледати наивно када он таквав безуслован и необорив доказ открива у следећем: "Мислим, дакле постојим." Валидност несумљивости размишљања овде се потврђује самим чином сумње као чином мисли. Размишљању одговарапосебна, не надокнадива поузданост, која се састоји у непосредној датости и отворености мисли за саму себе. 
     Декарт је дошао до само једног несумњивог факта - факта о самом постојању когнитивног размишљања. Али, у њему су садржане многе идеје и неке од њих (на пример, математика) овладавају вискоком очевидношћу идеје разума, а у разуму је заложено уверење да осим мене постоји и свет. Како утврдити да то није само идеја разума и није самообмана, већ постоји у стварности? То је питање о оправданости самог разума, о његовом кредибилитету. Декарт решава овај проблем на следећи начин. Међу идејама нашег мишљења је идеја о Богу као савршеном бићу. Цео доживљај особе доказује да смо ми бића ограничена и несавршена. Како се онда, ова идеја појавила у нашим умовима? Декарт се приклања ка једино могућем и оправданом, по њему, мишљењу, а то је да је саму идеју уградио у нас њен творац - Бог, који нас је створио и који је "положио"у наше главе појам о себи као савршеном бићу. Али, ова изјава имплицира потребу за постојањем спољног света као предмета нашег знања. Бог не може да нас лажу, он је створио свет, који се покорава истим законима и разумљив је од стране нашег ума, креираног од Бога. Дакле, Бог је гарант у разумевању света и објективности људског знања. Поштовање Бога претварасе у дубоко поверење у ум. Цео систем Декартове аргументације чини сасвим јасним његову мисао о урођеним идејама као фундаменталним принципима рационалистичке теорије сазнања. Управо урођени карактер идеја објашњава сам екфекат јасноће и одређености, ефикасност интелектуалне интуиције својствене нашем уму. Удубљујући се у њега, у могућности смо да спознамо ствари које је створио Бог.

     Декарт је идентификовао ум и душу, називајући машту и чула режимима ума. Елиминација душе у њеном старом смислу дозволило је супротставити две супстанце, природу и дух и трансформисати природу у мртви сазнања и употребе од стране човека, али у овом случају постоји озбиљан проблем филозофије Декарта - повезаност тела и душе, и све време је суштина механизама - покушао је да реши проблем механички: у "епифизи" (где је седиште душе по Декарту). Рационалиста Декарт је остао доследан чак и када се разматрају категорије етике - афекти и страсти он сматра последицама телесних покрета, који (све док нису обасјани светлошћу разума) доводе до конфузије ума (зато постоје зла дела). Извор заблуда није разум већ слободна воља, која покреће човека да делује тамо где ум још увек нема јасну свест. Декарт сматра да се све могуће ствари састоје из две одвојене и независне једна од друге (али не и од Бога који их је створио) материје - тела и душа. Ове супстанце су нам познате кроз њихове основне атрибуте, за тело такав атрибут је протежност, а за душу је размишљање. Телесна природа приказана је код Декарта кроз концепт механизма. Вечно покретан свет подлежан је законима механике, избројив математичко - геометријски. Природе је образовање чији садржај се исцрпљује искључиво протежношћу и кретањем. Њени основни закони су принципи о очувању количине кретања, инерције и првобитности праволинијског кретања. На основу тих принципа и методично контролисаног развој механичких модела решиви су сви когнитивни задаци, упућена ка природи. Животиње и људи су предмет деловања тих истих механичких принципа и представљају "самоходне машине," никаквих "живих начела" у органским телима ( како биљкама тако и животињама) нема.

ЗАКЉУЧАК

 
 
     Научна револуција XVI-XVII  века довела је до систематске примене математичких метода у природним наукама. А особености рационализма XVII века повезане су са фокусом на математици као идеалу научног знања. Рационалистичко је веровање да, баш као што се математичка знања изводе и оправдавају рационално-дедуктивним путем, тако и филозофско знање треба извести из ума, будући да је сензуално искуство непоуздано, нестабилно и променљиво.

     У корену западног рационализма је филозофија Ренеа Декарта (1596-1650), од кога, сагласно Хегелу, почиње  обећана земља модерне филозофије Новог времена и темељи рационалистичког дедуктивног метода учења. Декарт је такође познат као аутор истраживања у различитим областима знања: он је поставио темеље геометријске оптике, створио аналитичку геометрију, увео је систем правоугаоних координата, изнео идеју рефлекса. 
     Декарт је био један од оних мислилаца који су тесно повезани са развојем научне мисли са општим филозофским принципима. Он је истакао да нам је потребан нови тип филозофије која може помоћи људима у практичним пословима. Оригинална филозофија треба да буде јединствена како у теоријском делу, тако и по методу. Ту своју мисао објашњава користећи слику дрвета, чији корен је филозофска метафизика, дебло - физика као део филозофије, а крошња - примењене науке, укључујући етику, медицину, примењену механику итд.

     Дакле, Декартов рационализам је заснована на чињеници да је он покушао да примени на све науке карактеристике математичког метода учења. Декарт, као један од највећих математичара свог времена, изнео је идеју универзалне математизације научног знања. У математици, Декарт је највише ценио то што се може помоћу ње доћи до чврстих, прецизних и поузданих закључака. А такав закључак, по његовом мишљењу, не може да донесе искуство. Рационалистички Декартов метод представља пре свега филозофско осмишљење и генерализацију оних операција откривања истине, којима се користи математика. 
     Суштина рационалистичког метода Декарта се своди на две основне позиције. Прво, знање мора да почне од неких интуитивно јасних и фундаменталних истина, или другим речима, у основи знања мора да лежи интелектуална интуиција. Интелектуална интуиција, према Декарту, јесте чврста и јасна идеја која се ствара у здравом уму, која је толико једноставна и јасна да не изазива никакву сумњу. Друго, ум мора на основу ових интуитивних уверења, уз помоћ дедукције, да изведе све неопходне закључке. Дедукција - то је дејство ума помоћу кога ми из одређених чињеница правимо неку врсту закључака. 
Дедукција је неопходна јер изводи нису увек представљени јасно и разговетно. До тачних закључака једино можемо доћи кроз постепено кретање мисли уз јасан и одређен степен свести о нашем сваком кораку. Помоћу дедукције непознато постаје познато. 
Декарт је формулисао следећа три основна правила дедуктивног метода:

 
- У сваком питању мора бити нешто непознато;

 
- То непознато треба имати неке специфичне карактеристике да је студија како би истраживање било усмерено управо на разумевање тог непознатог;

 
- Питање мора да садржи и нешто познато.

 
     Након дефинисања основних одредби метода Декартов задатак је да формира поуздани принцип од кога, вођени правилима дедукције, можемо логички извести све друге концепте филозофског система, односно интелектуалну интуицију. Интелектуална интуиција код Декарта почиње са сумњом, то јесте, у својој потрази Декарт је стао на позицију скептицизма. Његов скептицизам је методолошке природе, јер је потребано Декарту само да би дошао до истине апсолутно поуздане. Образложење Декарта је да свака изјава о свету, о Богу и човеку може битинепоуздана. Несумњиво је само једна одредба: " Cogito ergo sum " - "Мислим, дакле постојим", будући да је у њој акт сумње такође и акт размишљања, као и акт постојања. Зато је "Мислим, дакле постојим" - основа филозофије Декарта.

ЛИТЕРАТУРА

1. Декарт Рене, Медитације о првој филозофији, Београд, 1998.

2. Јаковљевић Драган, Декартова теза емпиријског скептицизма у светлу савремене критике, Филозофски факултет Универзитета Црне Горе, 1996.

3. Лазовић Живан, Картезијански скептицизам, Београд, 1996.

4. Нарскиј Игор Сергејевић, Западноевропейская философия XVII века, Москва, 1974.

5. Ракитов Анатолиј  Иљић, Философия. Основные идеи и принципы, Москва, 1990.

6. Савић Миле, Цветковић Владимир, Цекић Ненад, Филозофија за средњу школу, Београд, 2003.

7. Фролов Иван  Тимофејевић, Введение в философию, Москва, 1989.