Филм у настави

Предмет:  Методика наставе српског језика

Тема :        Филм у настави

      Сања Елез                                                        Александра Кривокапић

                                                                                      бр. индекса  07/01/075

С     а     д     р    ж     а    ј :

1. Увод 

      Једна кинеска пословица, настала још пре неколико хиљада година, каже да оно што чујемо заборавимо, оно што видимо запамтимо, а оно што урадимо знамо. Ова животна истина може да буде основа за другачији приступ настави, знатно другачији од класичне наставе какву смо готово сви ми прошли кроз своје образовање. Интерактивне наставне методе, као додатне постојећим наставним методама, предпостављају партиципирање ученика у сопственом учењу. Оне полазе од тога да ученици треба не само да прочитају или чују, већ и да виде и исукусе, доживе. Као што је познато, Дојлова пирамида искуства указује да се прочитано просечно памти 10%, оно што се чуло 20%, виђено 50%, демонстрирано или посечено 70%, а доживљено и до 90%. Интерактивном методом рада, где ученик од објекта постаје активни субјекат, могуће је и без огромних материјалних улагања постићи много. Потребна је брижљива припрема уз неопходан сензибилитет наставника у погледу правог одабира методских елемената наставног часа.

У савременој настави се предност даје оним приступима који у средиште стављају ученика. У том смислу, може се говорити о:

• школској интерпретацији, која „даје нагласак интерпретативној задатости филма, проблемски приступ стварању проблемске ситуације, запажању, истицању и истраживању проблема, а корелацијско-интеграцијски приступ темељи се на поређењу и рашчлањености  заједничких карактеристика књижевнога и филмскога дела.”[1]
• проблемском и
• корелацијско-интеграцијском приступу.

Данас филм, као уметност, има културну, естетску, идејну и васпитну улогу, али упркос томе он нема одговарајуће место у образовању младих. То је немала штета за све наставнике јер је неизрециво много могућности које нам филм пружа и које само треба препознати и искористити. Музичком и ликовном васпитању и култури посвећено је више пажње него медијској култури што је велики парадокс с обзиром на чињеницу да је филм и телевизијски програм најприсутнији у дечјем свакодневном слободном времену. Деца своје филмско гледалачко искуство тек спорадично стичу у школи а васпитање за филм је и те како потребно. Све наведено тражи и ставља пред наставнике велику одговорност и задатак да са сигурношћу децу уче правилном односу и вредновању филма још од најранијих дана стицања њихових првих  гледалачких искустава. Знати уживати у уметности и дивити се људском  стваралаштву такође се мора научити, а када се једном такво знање стекне, оно постаје неизмерно вредан благослов.

Деца воле филм. Он им пружа могућност истраживања и упознавања света одраслих у који тако жељно желе завирити, а то им још није дозвољено. Све је у том свету њима врло занимљиво и ново па се фим доживљава   као нека мала енциклопедија у којој се могу пронаћи толико жељени одговори. Филм, осим тога, приказује још нових и непроживљених ситуација. У некој од њих дете зна да би се могло затећи па посматра како ће неко други реаговати и решити проблем. Дете гледа и учи неке од могућих исхода ситуације, преиспитује се и размишља како би оно поступило на месту јунака филма.  Филм тако нуди огромно животно искуство, обиље авантура и информација о далеким и непознатим крајевима света, обиље емоција које су њему од велике важности, развија емпатију и боље разумевање поступака других људи преко главних ликова у филму. Гледањем филмова дете потпуно несвесно развија и одређене мисаоне способности као што су перцепција и опажање, концентрација и визуална меморија. Осим тога развија и остале облике мишљења: апстракцију, индукцију, дедукцију, анализу и синтезу. Не заборавимо при томе споменути и обликовање маште и ширење скале емоција.

Да би наставници деци могли помоћи у тумачењу филмова, морали би прво добро познавати њихов интелектуално-емоционални развој и развој перцепцијских могућности. Већ је дуго времена познато да интензитет доживљаја филма још увиек не говори ништа о томе колико је дете филм стварно разумело. Тако дете може бити одушевљено филмом и изјавити да је у филму све разумело, али у разговору с њиме убрзо ће се  моћи установити да није успело повезати призоре који су били у узрочно-последичној вези. Деца памте само садржаје који су блиски њиховој психи. Међутим, неразумевање појединиих призора децу не омета у даљем праћењу филма. Пут до потпуног разумевања приче је дуг. Идући од једноставнијег ка сложенијем дете  ће поступно повећати своје перцепцијске могућности.

2. Процеси приликом доживљаја филма

Сваки  човек филм доживљаја на посебан начин јер он носи искуства, знање, интересе и ставове који припадају само њему. Приликом одрастања човек пролази кроз четири различита процеса доживљавања флма. То су:

• Партиципација-гледајући филм деца млађег узраста, услед емоционалног и мисаоног процеса, додају сама себе као нови лик у филму. Због још неизграђене личности нема процеса поистовећивања с ликом у филму.
• Идентификација- мисаони процес који долази на нешто каснијем узрасту. Дете постаје саучесник у радњи, заједно са главним јунаком се радује, смеје, стрепи и жалости. Понекад може доћи и до тзв. негативне идентификације. У том се случају дете поистовјећује с негативним ликом и њему поклања своје симпатије. До тога може доћи и због веште режије и сугестија режисера,  сценариста или пак глумаца. С друге стране, деца у свом психичком развоју долазе у фазу када настоје придобити дивљење и поштовање осталих вршњака, па услед  таквих настојања долази до поистовећивања с неким криминалцима или насилницима. Осигурању позитивног доживљаја филма и сузбијању његових негативних утицаја више  ће допринети филмско образовање ученика уместо паничног забрањивања добрих филмова са симпатичним негативцима.
• Дистанцирање- ради се о мисаоном и емоционалом процесу који се јавља код деце старије од дванаест година. Гледалац  се одупире свему што се филмом сугерише и не прихваћа његову идеју.
• Пројекција- током одрастања, на нешто каснијем узрасту, долази до процеса пројекције. Гледалац ће покушати оно што је видео на филму на неки начин учинити корисним и пренети у властити живот. Настојат  ће риешити неки проблем или недоумицу. Код неких појединаца, међутим, овај процес може изостати.

3. Шта  је дечји филм?

На питање што је то дечји фим можемо наићи на различите одговоре. Зато би било пожељно точно одредити значење израза дечји филм и неких томе релативно блиских назива.

• Дечји аматерски филм. – Под тима називом подразумевамо дечје стваралаштво, односно њихова остварења настала из љубави према филму или забаве.
• Филм о деци. – Овакав је филм врло често намењен деци, али не мора увек бити тако. Он доноси сложену социолошку, психолошку, педагошку и друге тематике. Овакви су филмови деци приступачни само на нивоу фабуле, док њихове етичке, естетске и идејне вредности углавном им остају недоступне.
• Прави дечији филм (филм за децу). – То је филм који је намењен деци, који по тематици и форми одговара дечијој доби. Он најчешће доноси мотиве који су њима блиски и разумљиви јер су углавном преузети из њихових живота (дечја игра, машта, животиње, школа, пријатељи, бајковити мотиви...).  Деци су врло често намењени и анимирани филмови. Постоје и неки филмови који нису посебно снимљени за дечји део публике, али их деца врло радо гледају због њихове једноставности, каткада наивности, тематике блиске њиховом узрасту, обиља акције, путовања у егзотичне и измишљене крајеве. То су пустоловни филмови о гусарима, Индијанцима и каубојима, псеудоисторијски и научно-фантастични филмови. Прави дечји филм морао би имати чврсту фабулу како би дете у сваком тренутку знало шта се догађа. Поред пуно обрта филм мора задржати јасноћу и понудити пуно динамике. Тек тада успет ће задовољити дечје сентименталне потребе.

4. Филм у настави

              Наставним или школским филмом сматрамо филм специјално израђен за наставу и усклађен с наставним програмом, особинама ученика с обзиром на узраст и општим дидактичким и методичким захтевима.

              Предности филма су:

• динамичан је,
• поистовећује ученика са стварном ситуацијом на филму,
• документ је догађаја или појаве;
• може показати прошлост, садашњост и будућност;
• повећава или смањује величину предмета итд.

              За његово успешно презентовање у настави важно је водити рачуна о методичким напоменама:

• Наставник мора пре свега сам видети филм.
• Пре гледања у разреду ученицима  мора дати основне информације о филму: наслов филма, време трајања, обрадити непознате речи итд.
• Ученике треба упозорити на што треба обратити пажњу у филму.
• Након пројекције филма, води се расправа а уколико је потребно могу се                  приказати поједини делови филма, посебно они делове који су оставили посебан утисак на ученика или који су остали нејасни и неразумљиви.

5. Методика наставе филма

Свака је методика на свој начин специфична, а све заједно ипак имају доста заједничкога. Свака поштује основна дидактичка начела и води ученике од једноставнијег ка сложеном, од ближега ка према даљем, од конкретнога према апстрактном.  Настава филма одвија се унутар програма наставног предмета намењеног матерњем језику. Као и сваки други наставни час, и час филма може имати различите наставне садржаје, наставне облике и наставне методе.   

Наставни садржаји:

• филмска дела – основа су наставе филма и извор филмских образовних процеса,
• филмски стваратељи – упознавање важнијих филмских имена,
• филмски језик – проучавање филмских изражајних средстава и изражајних могућности филма,
• филмска критика, историја и теорија филма – на вишем степену образовања.

Могућности су бројне, а водећи рачуна о доби и психофизичком развоју ученика, одабра ћемо најпримереније садржаје и методички их обликовати. Такође ваља пазити на поступност наставе, кренути од једноставнијих примера, којих је пожељно да буде  што више.

Различити филмови се користе у настави у различитим разредима:

• 1. РАЗРЕД

       Анимирани филм – луткарски филм,

       Цртани филм – примање кратких луткарских и цртаних филмова садржајно примерених деци;

• 2. РАЗРЕД

         Филмска прича – филмска прича, редослед догађаја, лик у филму – уочити и одредити редослед догађаја у филму, испричати филмску причу краткога цртанога филма, разликовати главне и споредне ликове;3. РАЗРЕД

    Дечји филм – дечји филм, глумац – разликовати играни филм за децу од анимиранога филма, испричати филмску причу;

• 4. РАЗРЕД

    Документарни филм – документарни филм (еколошкога садржаја,завичајна, културна и историјска тематика) – уочити основна обележја документарнога филма;

Темељна начела анализе филма су :

• филм снимљен према књижевноме делу захтева и поређење: филм –

књижевно дело;

• филм се може сместити у одређени друштвени и културни контекст па се тада

посматра као део културнога круга и може послужити као извориште расправе о разним темама: о природи, о насиљу,о  породиции, о друштвеним феноменима, о екологији и заштити животне средине...

• Рашчлањење филма проширује знања не само о филму и филмској уметности,

него и о друштвеним појавама;

• филм има драмско утемељење и код ученика треба развити осетљивост за

развој радње, приповедну основу, тематско-садржајне делове, те начине филмскога обликовања.

У нижим разредима основне школе филму се  приступа литерарно-драмски, али

је такође важно посветити пажњу специфичностима филмског језика.

Етапе усвајања филмског садржаја:

• Филмски доживљај – први је сусрет с филмом субјективан, односно емоционалан, (разговор се креће на нивоу: свиђа/не свиђа ми се);
• Филмске чињенице – обухватају податке о аутору филма, глумцима, раздобљу када је филм настао и др.;
• Филмска свест – упознавање ученика с особеностима филмског изражавања;
• Истраживање проблема– ако филм приказује неки проблем,     расправа почиње о том проблему – филмско-васпитни приступ –                                                                                  посебно је важан јер се њим развија морална свест ученика.

Наставни облици:

С обзиром на степен самосталности наставни облици сврстани су на фронтални, индивидуални, групни рад и рад у паровима. Најбољег наставног облика нема јер сваки наведени носи одређене предности, али и недостатке. Водећи се личним искуством и процењујући сваку ситуацију посебно, треба одабрати онај облик рада који ће код ученика дати најбоље резултате.

Фронтални облик. – њиме се користимо прилком пројекције филмова. Ученици филм гледају заједнички при чему ће свако већу пажњу придати нечем другом. Оно што ће некоме промаћи, други ће примиетити па ће се у заједничкој расправи након филма све пропуштено моћи надокнадити јер, иако се филма гледа групно, појединац га лично о прима и интерпретира на свој начин.

Групни облик. – То је врло захвалан облик за проблемски приступ филму. Ученике можемо поделити у неколико група где  ће свака добити свој задатак за истраживање. Може се радити о праћењу различитих филмских изражајних средстава или пак анализи елемената битнијих за разумевање приче.

Рад у пару. – Иако није  чест, он може помоћи потстакнути на рад и мање амбициозне и неактивније ученике. Ученицима можемо задати да писмено или усмено одговоре на неко питање у пару при  чему  ће се међусобно надопуњавати и усмеравати. Заједничи могу и нешто истражити, а затим о томе обавестити остале.

Индивидуални облик. – Ученик може пуно података о филму пронаћи и прочитати самостално, разгледати филмске фотографије, послушати музику из филма, писати текстове, бележити цитате и сл.

Наставне методе:

Методе у настави филма углавном се поклапају с методама осталих наставних предмета с тек незнатним разликама.

Метода показивања или демонстрације. – Обухвата пројекције филмова, телевизијских емисија, компјутерских програма (аудовизуална демонстрација), показивање фотографија, дијапозитива, плаката и предмета везаних уз филм (визуална демонстрација).

Метода разговора. – Најзаступљенија је метода у настави филма која је посебно добра када се користимо расправљачким обликом разговора. Постави се проблем, испитују могућности његова решења и проналази се заједнички одговор. 

Метода читања. – Обухвата читање филмских и телевизијских сценарија, књижевних дела која су послужила као основа снимању филма, критика, биографија, текстова из новина...

Метода писања. – Ученици записују податке о филму, пишу одговоре на питања, пишу своје утиске, оцену филма, описују  јунаке, ентеријере и екстеријере, писмено препричавају фабулу, стварају властите сценарије. 

Метода усменог излагања. – Усмено излагање више препустити ученику који може препричати фабулу, описати лик, просудити о успешности употребе појединих филмских средстава... Предност треба дати краћим усменим монолозима који су заправо део расправљачког разговора.

Метода цртања. – Ученик може свој доживљај филма изразити цртањем након гледања филма. Пре гледања, а на основу наслова, може нацртати шта очекује од филма. Плакатом или апликацијом може се послужити у  мотивацији.

Метода практичних радова. – У ову методу свакако спада снимање филмова и њихова пројекција. Уколико нам то материјалне могућности не допуштају можемо симулирати и одглумити процес снимања. Иако оно није стварно, деци  ће бити занимљиво и поучно.

6. Структра наставног часа обраде филма

                   Иако играни, анимирани и документарни филм представљају сваки засебни филмски род, у нижим разредима основне школе методички приступ, што се тиче наставних ситуације и артикулације самог часа, треба да остане колико-толико уједначено конципиран. Основни разлог томе је жеља да се поједностави настава филма и тиме још више приближи најпре учитељима који, нажалост, још увек зазиру од извођења наставе филма. Када се једном стекне сигурност у извођењу наставног часа обраде филма, машта и креативност наставника сасвим сигурно ће постићи своје ефекте.

Наставне ситуације:

1. Мотивација

2. Најава

3. Приказиваје филма

4. Емоционално-интелектуална пауза

5. Слободно изношење доживљаја

6. Истраживачка расправа

7. Уопштавање

8. Стваралачки облици рада

1. Мотивација

Задатак је мотивације ученика емоционално и рационално припремити на примање нових садражаја. Ученике опуштеном атмосфером и мотивишућим разговором доводимо пред врата новог. У овој наставној ситуацији може се радити готово све што се учини прикладно за поједини час . Важно је да приступ увек буде оригиналан и проблемски. Ученике треба подстаћи на размишљање и пробудите њихову рекацију.

2. Најава

Филм треба  најавити тако да ученици не осете нагли прелаз из мотивације у нову наставну ситуацију. На крају мотивацијског разговора потребно је подстицајним гласом најавити филм који ће гледати, аутора филма, земљу порекла и годину производње. Млађим ученицима не мора се посебно наводити сценаристе, глумце и остале. Увек се може споменути нека занимљивост или информацију која је на било који начин везана уз тај филм.

3. Приказивање филма

Пре самог почетка приказивања филма пожељно је поставити питање ученицима које  ће осигурати проблемско гледање филма. Одговор на питање ученици дају након пројекције. Што се саме пројекције тиче, важно је да се осигура технички што беспрекорнији пријем филма. Филм се увек гледа у целини јер само тако даје потпун доживљај, а прекида се једино настаниковом интервенцијом – ако он сматра да постоји нешто важно на то ваља упозорити ученике.

4. Емоционално-интелектуална пауза

Непосредно након гледања филма, као и након примања неког другог уметничког дела, деци треба дати одређено време како би средили своје емоције. Филм обично изазива снажне емоције које не престају одмах након завршетка пројекције. Потребно је неко време за попуштање емоционалне напетости. Но деца управо желе да искажу узаврела осећања и утиске па се каткад догађа да их пауза пасивизира. Наставник  добро познаје своје одељење и зато   ће препознати када је најбоље да деца износе сређене доживљаје.

5. Слободно изношење доживљаја

Непосредно након емоционално-интелектуалне паузе пожељно је кренути нешто лежернијим темпом и пустити ученике да самостално, или  уз тек незнатно наше вођење, изнесу своје утиске. Свој доживљај филма ученици могу изразити цртежом, саставом, препричавањем, разговором или неком другим начином који вам се чини примерен. Ова наставна ситуација не мора трајати дуго, а поступно је можете усмерити према истраживачкој расправи.

6. Истраживачка расправа

Гледано с образовнога становишта , ова је наставна ситуација најзахтевнија и најсложенија. Она увек обухвата више проблема који не морају бити и нису увек исти. Слободно се могу мењати према потреби.

а) Одређивање филмске врсте, теме, места и времена радње

  Ученик одређује филмску врсту којој филм припада и сваки пут стиче нове спознаје о њој самој. Откривањем теме, места и времена радње добијамо сигурно одскочиште за даљу анализу филма. Откривањем ових једноставнијих и деци познатих чињеница, остварује се лакши прелаз према решавању сложенијих питања.

б) Структура фабуле

  Ученици требају да одреде редослед догађаја, садржи ли фабула пуно обрта или је једнолична, те да одреде увод, заплет и расплет радње.

ц) Ликови

Лик је носилац радње, најзначајнији елемент у разумевању етичких, естетских и идејно-тематских квалитета, као и смисла целине филма. Лик својим поступцима и акцијама саопштава ауторове идеје и поруке с екрана. Ликове можемо поделити на главне и споредне, а сваки појединачно можемо портретисати споља и изнутра. Можемо анализирати и односе међу ликовима. Никад није сувишно већу пажњу поклонити управо главним ликовима имајући на уму да су деца изразито склона идентификацији. Психолошки механизми учествовања  и поистовећивања долазе до изражаја најснажније управо код филма, а то можемо искористити у анализи поступака ликова.

д) Изношење идеје филма

Изношење темељне идеје или поруке филма требало би бити спонтани наставак целе досадашње расправе. Идејну поруку не смемо поједноставити јер уметничко дело увек нуди више од једне поруке, макар се то тако увек и не  чинило.

е) Филмски израз

Са ученицима млађих разреда треба се задржати се на боји, звуку, обележјима рода и врсте.  Боја је необично снажно изражајно средство. Она може утицати на доживљавање и прихваћање лика, утиче на расположење деце. Топле боје подстичу на активност и дају осећај радости, док хладне боје делују смирујуће. У дечјим се филмовима избегава симболика боја јер је компликована, али ако се она јави, треба је свакако покушати растумачити.

Музика у филму даје осећај ишчекивања, страха, напетости, весеља, раздраганости. Употпуњава утисак и расположење које ликови требају да оставе на гледаоца. Понекад музика може имати и ритмичку улогу, што је врло добродошло у дечјим филмовима јер деца не подносе монотонију. 

7. Уопштавање

Иако је филм аналитичан по структури, филмска се информација остварује у глобалу обједињујући сликовну, вербалну и аудитивну компоненту. Стога након анализе структуре филма и његових појединих елемената враћамо се  целини филма. Сада је тренутак да се заједнички понове све најважније и нове спознаје о филмском делу и филму уопште.

8. Стваралачки облици рада

Након гледања филма деца су врло  често расположена за стваралаштво и игру чиме понављају доживљај филма. Могућности су бројне: цртање, глума, писање новога свршетка филма, писање нових дијалога, критике, слушање филмске музике, симулирање снимања. Потребни је одабрати оно што најбоље одговара темпераменту и интересима деце.

Л   и  т  е   р  а   т   у   р  а  :

1. Бједов, Весна (2006): Методички приступ филму у настави хрватскога                   језика нижих разреда основне школе,Живот и школа бр. 15-16 (1-2/2006)

(hrcak.srce.hr/file/39469) 

2. Пјанић, Ратмира (2006): Филм у настави матерњег језика : (босанског, хрватског, српског), Сарајево: Свјетлост.( pedagoskifakultet.com.ba/?cat=191&paged=2)

3. Микић , Крешимир (2001), Филм у настави медијске културе. Загреб:             Едука (www.kresimirmikic.com)

17

[1] Бједов, Весна (2006): МЕТОДИЧКИ ПРИСТУПИ ФИЛМУ У НАСТАВИ ХРВАТСКОГА ЈЕЗИКА НИЖИХ РАЗРЕДА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ, ЖИВОТ И ШКОЛА бр. 15-16 (1-2/2006)